Сједињене Америчке Државе су једна од најстаријих демократских земаља на свету. Њихово наслеђе у демократији почиње са Уставом и гаранцијом – Повељом права (“Bill of rights”) из 1787. године, који су дали темеље за федералну владу са три гране: законодавну, судску и извршну. Устав је такође садржавао гаранције за појединачна људска права, као што су слобода говора и окупљања. У 19. веку, суфражеткиње су се бориле за право гласа за жене, а у 20. веку, борба за грађанска права Афроамериканаца и других мањина је допринела ширењу демократије у САД-у. САД су такође дале свету изврсне примере као што су председнички избори и представнички сустав, који су копирани у многим земљама.
Оно што прати Сједињене Америчке Државе кроз целу њихову историју, што је често понављано од стране њених лидера, грађана па и иностраних аналитичара јесте изузетност Америке. Неки је сматрају и највећим друштвеним експериментом, правним и политичким системом на који се многи угледају и извлаче поуке. Џорџ Вашингтон је у свом председничком приступном говору рекао: „Очување светог пламена слободе и будућности републиканског модела владавине, с правом се сматрају изразито, можда и нераскидиво зависним од експеримента који је поверен америчком народу“. Америчко друштво данас чине бројне етничке, верске, економске, културне групе које имају различите интересе. Мали број политика може подједнако користити свим групама што значи да свака политичка одлука са собом носи добитнике и губитнике што је резултат компромиса и консензуса.
На самом почетку може се рећи да се демократија у Америци заснива на принципу уставности, са најстаријим писаним уставом на свету. Друштво САД одликује етничка, верска и културна разноликост. САД су председничка демократија која се базира на подели и равнотежи власти. Функција њеног шефа државе, који има и највећу моћ јер практично обавља функцију и шефа државе и председника владе, је изборна а не наследна. Сједињене Државе су федерација, састављене од педесет савезних држава. Утемељена је на енглеском обичајном праву односно на правним претендентима који се базирају на ранијим судским одлукама, а не на кодификацији закона или правних принципа. Политичке партије у САД бирају своје кандидате на непосредним примарним изборима. Избори у САД спроводе се по већинском а не пропорционалном систему што је и довело до стварања две највеће, Демократске и Републиканске партије, чији су представници у већини случајева носиоци свих главних државних функција.

Историјски преглед

Кроз историју је тешко наћи одговарајуће поређење за брзину и интензитет развитка какав су имале Сједињене Државе. Од првих енглеских колонија у Вирџинији до краја Првог светског рата САД су постале права светска сила. У моменту проглашења своје независности 1776. године, тринаест британских колонија сконцентрисаних на обалама Атлантика имало је око три милиона становника. Данас, нешто више од две стотине година касније САД чине 50 држава са преко 300 милиона становника расутих од обала Тихог до Атлантског океана. Њихова моћ и утицај, данас као једине светске силе, већа је од оне које су некада имали антички Рим или Велика Британија на врхунцу моћи. Прве европске насеобине на територији САД потичу из XВИИ века су, између осталих, и Вирџинија, Плимут, Масачусетс али и Њујорк који је припадао Холандији као и Пенсилванија, која је била шведска колонија. Тринаест изворних колонија уобличене су у САД 1722. године.
Узимају се 1765. и 1776. година као кључне за покретања америчке независности. Наиме, 1765. донет је Закон о таксеним маркама (“Stamp act”) због којег је Вирџинија тражила исти статус америчких с енглеским грађанима. Они су тражили одговарајуће представништво у Вестминистерском парламенту на основу опорезивања. Што је касније постало и један од слогана Америчке револуције „Нема опорезивања без представљања“ (“No taxation without representation”). Како овај, али и многи други захтеви за једнакошћу са осталим британским грађанима нису били прихваћени, рађао се дух америчке нације а борба за једнакост прерасла је у борбу за независност. У Конгресу је 4. јула 1776. донета Декларација о независности, заснована на идејама природних људских права, једнакости, слободи и срећи. Колоније су се одвојиле од Енглеске али се нису одмах и ујединиле.
Политичка заједница каква је била успостављена у првим фазама америчке револуције била је, заправо, по свом облику конфедерација. Независност коју су поједине колоније стекле у борби против Уједињеног Краљевства постала је основ њихове државности. Савез је настао као резултат нужде и неопходности за узајамном помоћи ових новонасталих политичких творевина. Овакав компромис довео је до усвајања тзв. устава „Уговор о конфедерацији и сталној унији“ из 1777. који је ступио на снагу 1781. Овај устав предвиђа трајни савез под називом Сједињене Америчке Државе. Једна струја заступала је позицију о државама, као независним субјектима које се удружују у лабав савез ограниченог циља. Ово становиште је нашло своје место у члану ИИ „Права држава“ где се предвиђа да свака држава, задржава свој суверенитет и независност, као и јурисдикцију и свако право које није тим уговором изричито делегирано Сједињеним Државама. У члану ИИИ је одређен циљ Савеза где се каже да је сврха конфедерације осигурање савеза, чврстог пријатељства, ради осигурања слободе, заједничке одбране и општег благостања. Сваки слободан грађанин једне државе уживаће једнака права у свакој другој држави као њени грађани, све јавне исправе ће важити а починиоци кривичних дела ће бити екстрадитовани. О заједничким пословима одлучиваће делегати држава, представљени у Конгресу. Питања постављања амбасадора, склапања уговора и савеза, као и одласка на међународне конференције вршиће се уз сагласност Конгреса. Одлучивање о порезима, царинама, вредности кованог новца као и питањима рата и мира, војске, морнарице, одбране државе пренета су на Конгрес Сједињених Држава.
Конгрес је овлашћен да именује Комитет држава који се састоји од по једног делегата из сваке државе чланице. Комитет води послове САД када Конгрес не заседа. Конгрес, такође, може образовати и друга тела. Државама је наложена обавеза да извршавају све одлуке Конгреса, а у случају измене Устава таква одлука мора добити сагласност Конгреса и законодавних тела држава чланица. Сам Устав је пун компромиса, који спаја различите интересе и хтења држава, као заштите од јаке централне власти и извршних органа од које су зазирале државе чланице. Међутим, то ће управо бити и један од главних недостатака Конфедерације.
Недостатак централне власти која би могла да наметне испуњење свих функција које су јој дате Уговором о конфедерацији, затим, овлашћења Конгреса о питањима трговине и економског живота држава чланица, непостојање ефикасног, централног пореског система који би обезбедио стабилан финансијски извор и средства за функционисање Конфедерације. Један од највећих проблема у односу Конфедерације према државама чланицама, било је питање важења закона. Наиме сва овлашћења које је Конгрес имао важила су само према државама чланицама а не и према њиховим грађанима. Такође, јединствена судска власт није постојала те се сваки судски поступак спроводио различито, по правилима која су важила у оквиру дате државе чланице. Сви недостаци Конфедерације тринаест држава чланица, испољили су се у тешкој економској ситуацији, негативном угледу САД у иностранству и непрекидним међусобним сукобима држава чланица. Разједињена Америка, би тако несумњиво запала у период непријатељства и унутрашњих сукоба, територијалних претензија на још не-заузете западне територије, различитих економских и трговинских могућности и интереса.
Као решење ових проблема, неки су имали у виду стварање јединственог привредног простора и несметан промет роба, услуга и капитала, на челу са јаком централном владом која ће водити стварању унитаристичке државе. Како Конфедерације није имала одговарајуће механизме за остваривање ових циљева, одлучено је да ова заједница прерасте у Федерацију. То је довело до сазивања Конференције у Филаделфији, где је 1787. године одржана Уставотворна скупштина, где је након бројних дебата и расправа дошло до потписивања и усвајања предлога новог Устава од стране тзв „очева оснивача“ (“The founding fathers”), у које између осталих спадају и Џорџ Вашингтон који је и председавао уставотворном скупштином, Бенџамин Френклин као истакнути научник и јавни радник Џон Адамс, Џејмс Медисон, Александар Хамилтон и други.

Уставни систем Сједињених Америчких Држава
Правни и политички систем Сједињених Америчких Држава омеђен је Уставом, као најстаријим писаним уставом на свету. Овај документ је сачињен 1787, ратификован следеће, а ступио на снагу 4. марта 1789. године. У упоредном праву се наводи више разлога за особеност Устава САД. Он је, пре свега, кратак и једноставан, има свега седам чланова. Према речима Џејмса Медисона он је вишесмислен, што је омогућило његово једногласно прихватање. Овај Устав се данас, наравно, доста разликује од свог изворног облика. Званично је промењен двадесет седам пута, уставним амандманима, последњи пут 1992. године. У најзначајније амандмане убрајамо првих десет који се називају Повеља о правима (“Bill of rights”). Међу амандманима које треба поменути убрајамо још и XИИИ којим се забрањује ропство, XИВ којим је признато право грађанства свим лицима рођеним у САД или натурализованим као и њихова једнакост пред законом, XВ и XИX којима се даје право гласа робовима односно женама, XXИИ којим се ограничава председничка функција на два мандата. И поред свих измена, Устав САД је у својој основи и структури остао непромењен. Поставио је јасне полазне тачке за функционисање правног и политичког система САД кроз своја три обележја а то су федерализам, подела власти и судска контрола уставности.
У федералном систему САД-а власт је подељена између федералних и органа држава чланица од којих свако врши своју власт у одређеној сфери. Конвенцијом у Филаделфији 1787. године утврђено је да је држави потребна много јача федерална, централна власт од оне која је била предвиђена „Одредбама конфедерације“ и која је показала своју нефункционалност и бројне недостатке. И ако је у почетку постојала велика бојазан да ће се једна централна власт, као раније власт Уједињеног Краљевства, заменити другом, блокада приликом доношења новог устава превазиђена је тиме што је свакој држави омогућено да равноправно буде заступљена у Сенату. На овај начин и велике и мале државе су добиле могућност да се сагласе о новом уставу. Амерички тип федерализма касније су прихватиле и много друге државе како би објединиле своје културно, национално и на други начин шаренолико становништво око заједничких циљева и интереса, удружених у једну државу.
Амерички федерални систем прави јасну поделу овлашћења која се дају савезној влади а која државама чланицама. Овлашћења као што су склапање међународних уговора, издавање новца и одређивање његове вредности, регулисање трговине између држава, затим, објава рата и склапање мира су у изричитој надлежности савезне владе. Питања која се непосредније тичу живота грађана као што су склапање или развод брака, образовање, трговина унутар државе и друга припадају државама чланицама. Трећу групу чине овлашћења која су подељена између федералне власти и држава као што су одређивање пореских стопа, формирање судова, питања здравственог и социјалног система, минималне зараде и друга.
Подела власти је одређена уставом, и дели се на законодавну, извршну и судску. Устав Сједињених Држава законодавну власт даје Конгресу, извршну председнику а судску судовима на челу са Врховним судом. Лица која врше власт у једној од ових грана бирају се по различитим процедурама, разликују по броју и годинама трајања мандата и сл. Чланови Конгреса се такође разликују као чланови Представничког дома бирају се на непосредним изборима на период од две године са неограниченим бројем мандата док се чланови Сената бирају на период од шест година, такође без ограничења у погледу броја мандата. Председник Сједињених Држава бира се на општим изборима на период од четири године, његов избор је ограничен на два мандата. Све судије, укључујући и судије Врховног суда именује председник уз сагласност Сената, они ту дужност врше доживотно или до подношења оставке или смене од стране Конгреса.
Систем судске контроле у САД је јако развијен, његова основна функција јесте контрола активности правне и извршне гране власти. САД су усвојиле судску контролу као уставни механизам који треба да омогући заштиту фундаменталних права свих субјеката у њеном правном систему. Формирање Врховног суда САД засновано је на идејама и учењу Монтескјеа. Иако од великог значаја сам принцип судске контроле није експлицитно уставом предвиђен већ је настао као продукт деловања самих судија. Тако је „Хилтон против Сједињених Држава“ први случај у којем је Врховни суд одлучивао и оспорио акт Конгреса односно „Закон о превозу“ из 1794. који је наметнуо порез на превоз. Овде се суд укључио у судску контролну овог закона и донео одлуку да је овај закон у складу са Уставом. Са друге стране, у случају „Марбури против Медисона“ Суд је потврдио свој ауторитет за судску контролу уставности, тако што је поништио закон донет у Конгресу као неуставан. Главни судија Џон Маршал је тврдио да је одговорност Врховног суда да поништи сваки неуставни законски акт који се јавља као последица његове заклетве и обавезе да поштује Устав. „Изричита је обавеза судске гране власти да каже шта је закон. Они који примењују правила у одређеним случајевима морају, у пракси и објаснити и тумачити та правила. Уколико су међутим два правила у сукобу, Врховни суд ће одлучити о деловању сваког од њих.“